Duhovi iz
prošlosti postoje. Oni neće nikad otići. Stoje u senkama i pokazuju se svaki
put kad nam nije dobro. Oni su beg i očaj u jednom. Prate nas. I nikad nas ne
napuštaju.
To su duhovi onih
koji su možda mogli biti pravi. Duhovi onih koji su nam naneli bol. Duhovi onih
koje smo izgubili. Duhovi propuštenih šansi.
Čovek može
provesti ceo život u čežnji za tim duhovima. Ali postoji sila koja ih vezuje za
senku. Blede. I možda čak i nestaju. Ta sila se oslobađa kada zaista počnemo da
volimo. Onda sve ostalo postaje nevažno. Nepobedivi smo. Nepropuštene šanse
nisu više nepropuštene šanse nego samo jedan korak ka ljubavi koju smo našli.
Rane postaju jedva vidljivi ožiljci. Kao od mačijih kandžica.
Ljubav je jedina
prava sreća. U svim svojim oblicima.
Kao što je rečeno u jednoj pesmi koja mi uvek izmami osmeh: Život je igra napravljena za sve nas. I ljubav je njena nagrada.
 |
| Ph: by Katharina Peterke |
Keine Kommentare:
Kommentar veröffentlichen